Nije sve tako crno

Belo je iz ptičje perspektive – naročito na Kosovu...

Ali, čak i iz advertising perspektive, ima par stvarčica koje su mi zapale za oko, kao nešto što, po mom skromnom mišljenju, predstavlja pomak u pravom smeru što se tiče domaćeg adveritisinga. Kao dodatni bonus, ima i par stranih stvari koje egzistiraju u domaćim adaptacijama i opet su mi nekako super. Ima i par stvari koje sam ja radio i koje mi se nekako subjektivno dopadaju (jok, nego će da mi se ne dopadaju!) a i čujem da ih ljudi vole ali ih nećemo ovdi sada spominjati iz očiglednih razloga skromnosti i paranoičnog skrivanja identiteta.

Došlo je proleće, sve je lepo i sve buja, čak i reke bujaju (a žene sa visokim štiklama gaze po džakovima sa peskom i buše ih), tamo potok onde cvet, svi su srećni i smeju se razdragano, uklanjaju tvrdokorne mrlje (treba sipati samo litar i po onoga, što na mrlju, što u mašinu – jezivo nerentabilno, svaki put pomislim kako onaj baja iz velikog brata baš domaćinski sipa, briga njega što gospođa posle mora novo da kupuje), belo je ponovo belo a bilo je sivo (a i crno je ponovo crno a bilo je sivo... a ja baš volim sivo – ljudima se stvarno ne može ugoditi), momčić lupa u viseće šerpice da bi dozvao ćelavog deterdžent-duha, devojke u „onim danima“ se zaglavljuju u liftu ili skaču po stanu neumorno (generalno, prilično su bezobrazne i vragolanski raspoložene kako god da okrenete – „ti dani“ su očigledno čudo), bakterije i neprijatni mirisi se uništavaju do iznemoglosti , Viljariba i Viljabaho peru one sudove po deset puta dnevno (neverovatno je koliko ti ljudi jedu... i to samo masno), muškarci se mažu kremama isto ko i žene, žene se briju isto ko i muškarci, svi zajedno stalno piju kafu i pivo (ali, ne u isto vreme jer ne bi valjalo), majstori zbog kamenca ljudima odnose mašine (a, gde ćete onda prati veš?!), zubari idioti saleću ljude po aerodromima i pregledaju ih uz prisustvo kamera (a imamo ovde i onkologa – da li vas zanima da li imate rak? Žurite na avion? Pa? Hm, možda ipak imate rak? Imamo ovih sedam simptoma ovde... pa ćemo da štikliramo lepo... Aaaa, frka vam je – dobro... prijatno letovanje), devojkama je kosa masna ili se lomi ili nije dovoljno jarke (tj. intenzivne, kako se to stručno kaže) boje ali lahko i prhko postaje suva (ali ne na loš način nego onako, lepo suva) + dobija na volumenu koji se matematički precizno izražava do treće decimale + postaje neverovatno intenzivne boje dok peruti, ah, te klete peruti koja leti na sve strane dok u seksom zadojenom ritmu mlatarate glavom, eh, te peruti više nema. Ili je ima manje za 17,86%. Već posle tri nedelje. U odnosu na tri nedelje kad ne koristite nikakav šampon. Ili koristite šampon koji samo pere kosu ali ne ubiva perut.

Ljudi vole kad se pljuje i nameravam da nastavim sa tim (mada ja to više doživljavam kao konstruktivnu kritiku iskazanu na neljubazan način, nekako je kulturnije i osećam se bolje ako tako sagledavam stvari) ali sve nešto mislim da je ponekad lepo reći i neku lepu reč.

Na primer – Mančmelou.

To je, onako, baš lepa i neobična reč a volim i da jedem to ponekad. Već duže vreme pokušavam da napišem tekst koji bi bio afirmativan ali se uvek pojavi neka banka ili već tako nešto mega glupo što ne sme a da se ne pomene ovde i sjebe mi koncept.

Ali, sada sam konačno spreman za taj korak pravog muškarca sigurnog u sebe koji se ne boji da bude u kontaktu sa svojom ženskom stranom i da pohvali širokogrudo one koji pohvalu zaslužuju.

Dakle, sledi moja mala mešana lista advertising stvarčica koje mi se sviđaju. Što domaćih što stranih (kom obojci kom opanci tom i džeri) i to bez ikakvog smislenog redosleda. Onako kako mi dune (sram vas bilo ako ste pomislili na ono na šta sam ja pomislio).

1. Converse outdoor – sjajna estetika, kompozicija i grafički izraz. Upečatljivo, urbano i moderno.
2. Reklama za Weifert – Kako odoleti? Ona sa graškom. I cela prateća outdoor kampanja sa onim amatersko-zajebantskim fotkama. Sjajan koncept i sjajna realizacija cele kampanje.
3. Stop-motion reklama za Coca-colu – Fudbalski prenos koji prate arhineprijatelji (hipik i sapun, kuvar i kokoška i sl.) – lepa ideja, super urađeno i prokleto zabavno.
4. Booster energy drink – jako lepo tehnički urađeno - bravo za Helium.
5. Nescafe reklama sa uspavanim likom u prevozu – predvidljiva priča ali jako simpatična gluma. Fotografija, na žalost, katastrofalna...
6. Nesquick reklama sa devojčicom i tigrom – mega simpatično, neverovatno kako mala artikulisano glumi.

Hmmm.

Mora da ima još nešto...

Da, da...

Kao što je u jednom trenutku postalo prilično besmisleno praviti šale na račun američkog predsednika i njegovog jednocifrenog IQ, tako se bojim (ali kvalitetnim, uvoznim bojama) da se neumitno primičemo trenutku kada će pojedine reklame za banke u tolikoj meri postati idiotske da čovek (ili žena) ništa neće moći da napiše o njima.

Jednostavno, slika će govoriti više od reči...

Na moju veliku sreću, radost, zadovoljstvo i ostale pozitivne emocije, još nismo stigli dotle.

Ali smo blizu.

Posle neverovatno originalnog koncepta sa DeLuxe Bankom od 5 (pet) zvezdica, petokrakica, pentagramčića i sl. počastvovani smo novim idejnim ostvarenjem iz iste kuhinje.

Tu ima par problema. Problem sa mnom je što ja volim da gledam gluposti i da im se smejem i još posle i pišem o tom iskustvu. Problem sa njima je što oni misle da je to što rade dobro...

Dakle, desio nam se Dača.

Da krenemo od castinga. Fenomenalno.

„Ajde, vidite, ako je ikako moguće...za ovu reklamu nam trebaju glumci sa što tupavijim facama, nikako ne lepi, jer je ovo reklama za široke i dugačke narodne mase, pa se narodni čovek (i žena) lakše primi na ljude koji su ružniji od njega (i nje)... i nikako nemojte neke glumce koji su u stanju da zapamte te tri rečenice koje treba da izgovore, ili ako ih i zapamte obavezno treba da nisu u stanju da osete trenutak kada treba da ih izgovore.“

„E, da! I obavezno dajte onog glumca koji obično glumi neke bahate crnogorce, ili bahate studente, ili bahate crnogorske studente...“

„I još jedna stvar – za ulogu bankara obavezno nađite nekog ko će pokazati da mi želimo da se u reklamnoj industriji afirmišu i osobe sa posebnim potrebama“

Neverovatno je koliko ti ljudi NE ZNAJU DA GLUME! Alo bre!

Dačina žena kaže “Pa, momci... dobro došli...“ glasom koji nedvojbeno sugeriše da bi dotične „momke“ najradije videla u bliskom susretu sa kasetnom bombom, napalmom ili već nečim što će ih u potpunosti dezintegrisati... ali, i ta emocija nije preterano jaka... ona ih, s jedne strane, mrzi mržnjom koja teži beskonačnosti ali je u isto vreme i ultramegasmorena zato što je shvatila da se udala za kretena... a sad imaju i dete, što celu prokletu situaciju sigurno neće olašati.

Na tu njenu rečenicu, glavni „momak“, Dačin drugar munjevito reaguje i počinje da intenzivno ćuti. Ćuti ćutnjom koja govori da se njegov napaćeni mozak dvoumi da li da naredi nogicama da ga izvedu sa scene jer je upravo shvatio da on nije za ovaj posao ili da ipak pokuša da se seti neverovatno komplikovane replike koju je toliko dugo uvežbavao...

Na žalost, mozak pravi fatalnu grešku i odlučuje se za ovo potonje – „momak“ počinje da se osvrće po stanu kao da traži mesto gde bi bilo zgodno da se ispovraća ili da učini nešto još piktoresknije i nesigurno progovara: „Au, Dačo...kakva gajba...“ na najizveštačeniji mogući način iz koga vidimo da:

1. nije siguran da je to zaista tekst koji treba da kaže
2. nije siguran da li treba da bude veseo, ozbiljan ili tužan...tako da je ipak najbolje da bude zbunjen ali sa blagim blentavim osmehom
3. nije siguran da li je možda požurio sa replikom, ipak, ćutao je samo par sekundi
4. nije siguran da je gajba uopšte toliko dobra... a i ovo nije gajba – „Ljudi! Mi smo u nekom studiju! Šta je, bre, ovo...?“
5. nije siguran da je ovo stvorenje koje ga oduševljeno i sa iščekivanjem posmatra, u stvari, Dača

A, Dača... to je posebna priča...

Ko bre, uopšte govori tako???
„Ja, Dača, da se ženim? Da, da...“

(sad ovde ubaciti nedefinisano epileptičko mlataranje rukom i napraviti izraz lica kao da mi je mnogo smešno to što vi mislite da ću ja da se ženim (a pritom izgledam ovako) ali sam u isto vreme toliko cool (tj. sigurno sam više cool od vas kretena) da je bez veze i ispod mog nivoa da se smejem dok sam u kafani pa ću samo da pokušam da gornjom usnom dotaknem oko ili makar nos, kao da pokušavam da imitiram Elvisa na ekstaziju)

Svi prisutni su, kao i Elvis, u ekstazi, smeju se ludački iz drugog plana i presrećni su što je on, Dača, odlučio da bude njihov drugar te da ih, s vremena na vreme udostoji ponekom neverovatno duhovitom opaskom... „Kako je Dača samo cool, vidi ga kakav car, neće da se ženi; Bože, što ranije ne sretosmo ovog markatnog balkanskog mačo-genijalca, ni mi se onda ne bi ženili...osim možda sa njim...“

Znači, imamo Daču koji predstavlja arhetipskog Balkanca – kafansku muškarčinu koja misli da su žene, kad već postoje, tu da bi mu prale noge ili šta se već radi u tim plemenskim zajednicama, silom prilika rađale decu jer je vaseljenska šteta da se takva vekovna loza ne produži naslednikom (naravno i isključivo - muškim) ali na kraju, i na zadovoljstvo publike, uvek nadrlja i bude oženjen, zezne se pa napravi dete i gleda reklame pa uzime kredit za stan.

Očigledno, u toj gradaciji, kredit za stan je uz ženidbu i roditeljstvo, nešto najgadnije što može da vam se desi u životu. Možete vi da se grčite i da bežite ali tu je Banka.

„Ima da uzmeš taj kredit za stan pa makar ti to bilo poslednje! Eto, ako smo i Daču uspeli da nahvatamo, a vidiš kakav je on car i legenda, kako nećemo tebe tako jadnog i bespomoćnog. Svaki otpor je besmislen! Uzimanje kredita je toliko neizbežno da možete samo da se uhvatite za ruke, i ti i ta tvoja ženica (povedite i to dete, kod nas se samo porodično dolazi a i lepo izgleda u reklami) i da lepo dođete kod ovog našeg bankara. Jeste, on je dobro... samo ima takav izraz lica... ne obazirite se... ne gledajte ga pravo u oči, to ga čini nervoznim... i potpišite ovde.“

Ne, ne...

Odaje onog što beše (part 2)

[važna napomena: Tekst koji će uslediti predstavlja nastavak prethodnog teksta. Ako nekim čudom, surovom igrom sudbine ili fatalnim propustom niste već uživali u prethodnom ostvarenju, preporučujem da prvo pročitate njega pa tek onda njegov briljantni nastavak. Nemojte reći da vas nisam upozorio. Za svaki slučaj vraćamo se par rečenica unazad, tek toliko da opet, lako kao srna, uskočimo u specifičan stil pisanja kojim je odisala nedavna literarna igrarija.]

Blještava svetlost. Oštrica februarskog vazduha odseca i poslednje pipke iz odaje koji palacaju za mnom. Trenutak pre nego što se dveri zatvoriše do mene doplovi poslednji uzdah odaje. „Piši o nama. Spasi nas. Ti si...“

Zvuk metala zadavi glas.

Obazrivo se osvrnuh. Nigde nikoga. Samo ja, sivilo asfalta hladnog kao leš i čelična igla tuđeg pogleda na potiljku. Nigde nikoga. A ipak...

Zgrada me je posmatrala. Netremice. Gledala me je svojim velikim prljavim prozorima punim bespomoćne mržnje, kao da pokušava da se pogledom zavuče negde ispod kože lobanje, da se ugnezdi kao crv gladan vekovima, da se gmižući uz kičmu obmota oko pulsirajućeg mozga koji se nadao nežnom zagrljaju ludila koje bi ga izbavilo od ovakvih slika...

Tada sam ih spazio. Dve ispijene, koščate figure, skoro prozirne u svom nepostojanju, stajale su tik uz zdanje. Kao da im ono daje snagu, pripijali su se uz njega kao pijavice uz toplo ljudsko meso.
Nekom grotesknom elegancijom, krpe kože koje su visile sa polutrulih kostiju, zanjihaše se kao u znak pozdrava. Ovaj strahotni gest, mešavina bolesnog raspadanja i beskrajne čežnje, na sreću ne beše upućen meni.

Pred mojim krvavim, netrepćućim očima još dva stvora stvoriše se nešto dalje od prvog grobljanskog dueta. Bili su stariji, nekako sporiji…setniji.
Mužjak i ženka. Lako bih mogao zamisliti da su oni nesrećni tvorci bizarnog nakota koji ih je sa čežnjom zazivao.

Stariji mužjak načini gest rukom ka mladuncima. Gnoj sa koščate šake napoji asfalt pred njim. On nemo otvori usta, bezdanu crnu rupu niz čije posivele ustajale usne poteče, kao kakva kužna reka, tanak mlaz tečnosti crne boje, mirisa oštrijeg od žileta.
Okrete se lagano ka ženki i tada začuh glas. Glas iz njegovih tumornih, zgužvanih pluća zazvoni bespućem, kao da škripi hiljade poklopaca mrtvačkih sanduka.

Reče ženki: ”Pogledaj ih…pravi italijančići…”
“Nismo mi italijančići. Mi smo Prvomajci!” objavi ponosno, uz orgazmičan osmeh muški mladunac.

Ja gluplju, jadniju i tragikomičniju reklamu skoro nisam video.

Obratite pažnju - konkurencija je žestoka.

Imamo porodicu retarda koja, dopingujući se BiVodom (omiljenim pićem bivola, valjda), iz za sada nepoznatih razloga, po kući diže i nosi veš mašine, mermerne stubove (rekao bih korintskog ili jonskog stila) i uopšte sve što je teško, kabasto i neprijatno za transport.

Imamo, valjda ludu ili makar blesavu, kravu koja se batrga u samrtnom ropcu dok je zapljuskuju talasi neke bele tekućine za koju nas radosni muški vokal ubeđuje da je mleko, koje se, jelte, otrglo kontroli. Verovatno je popustila brana na Mlečnom jezeru...

Imamo ”Zdravo, ja sam Zoran Petrović!” ozarenog higijeničara kome nikad nije dosta upoznavanja i predstavljanja.

Imamo gospođu koja u iskonskom užasu preklinje ludački nasmejanog perača veša da stane i da tako spreči sigurno uništavanje njene omiljene košulje kojoj je neobično privržena iako se svuda po njoj mogu naći mrlje i to, naravno, tvrdokorne.

Imamo devojke koje su spremne da se, bez ikakvog vidljivog razloga, iskidaju od smeha ispipavajući pakovanje kafe, time na najbolji način pokazujući da vam u fokus grupi uvek završe neki idioti.

Imamo...

Ma imamo svašta, to je nama naša borba dala da imamo Tita za maršala, ali ”Prvi maj” iz Pirota je zaista uspeo da da novo značenje stručnom terminu ”reklama glupa do jaja”.

Prosto je teško odlučiti se šta je gluplje, lošije i bizarnije – stupidni scenario koji kao jednu od premisa ima da se potrošači u tolikoj meri identifikuju sa proizvodom da prema njemu sebi nadevaju imena, gluma na nivou novogodišnje priredbe dece iz škole sa specijalnim potrebama koja pritom nisu imala vremena da se spreme za predstavu, fotografija i režija koje su toliko zaostale i neinovativne da bi se i Ogist i Luj Limijer zacenili od smeha uzvikujući ”Mon dieu! Merde! Faites-lui l'arrêt!”...

Ovo pseudo-kvazi-advertising ostvarenje je toliko treš da prosto ne mogu da odolim a da ga ne pogledam svaki put kada naletim na njega.
Ovakav koncept se, naravno, zasniva na freak-show fascinaciji, koja je tako svojstvena ljudima. Ako nalazite da je prosto neodoljivo komično pa time i ultrazanimljivo da, na primer, posmatrate Mitra Mirića kako se grčevito šatrokoreografski trza u PVC odelu braon boje onda ća vam ova reklama predstavljati pravu poslasticu.

Zaista, treba ceniti napor ljudi koji su samopregorno i udarnički radili na ovome samo da bih ja imao o čemu da pišem.

Hvala vam, Prvomajci, na ovom pokretu optimizma.

Nemojte više.

Odaje onog što beše

Teška, visoka vrata. Odavno sljuštena boja pod kojom je rđa započela svoju gozbu. Miris metala i njegov ukus na jeziku. Iza rešetaka izvajanih u bizarnom, nepostojećem arhitektonskom stilu, prljava, umazana, krmeljiva stakla.

Vrata se nevoljno otvaraju...škripa, zvuk kao da se kosti mrve...Talas toplog, ustajalog vazduha umesto dobrodošlice. Gust miris tekstila. Tkanine sa sve četiri strane sveta sada žive i umiru ovde.

Pod od hladnog kamena, prekriven linoleumskom kožom. Kao da mu je tesna, pod godinama pokušava da je, poput zmije odbaci. Bez uspeha. Samo na pojedinim mestima, kao škrge neke džinovske ribe list, zjape poderotine mnogih godina. Kroz njih kamen uspeva da udahne malo tog mekog, vunenog vazduha. Da oseti dodir svilene prašine.

Umorna neonska svetla žmirkaju. Požutele cevi, kao sardine utamničene u zapaučenu plastičnu kutiju, čekaju na svoj red da umru. Prvo dugo trepćeš a tek onda umireš...dugo to traje. Znaju mršave cevi šta ih čeka. Ali, ovde umrle niko ne odnosi. Za njih nema grobara ni kovčega do ove plastike. Samo zaborav i prašina. I malo toplote koju udele neumrli susedi.

Svuda masivni stolovi. Stolovi od drveta koje je želelo lepšu, plemenitiju sudbinu. Da bude korisnije, bolje...Možda skupltura..ili ram za sliku. A sada je ništa, samo glupa, hrapava površina prekrivena vlažnim, ispljunutim ljušturama bundevinih semenki. Uglačana do srži na mestima gde je godinama milovana bez osećanja. Bolna su ta ogoljena mesta, kao zub koji dotakne ledena voda. A godine prolaze. Svuda osim ovde. Ovde vreme sneva dubokim snom.

U polumraku velike odaje, kao zlokobni stražari, tiho se njišu bezglavi trupovi obešeni o niklovane šine. Tesno im je. I vruće. A vetar ni da uzdahne ovuda. Ostaje samo autistično njihanje, tišina i nada da će odavde pobeći. A odlazi se samo milošću tuđom.

Kroz beskrajne redove beživotnih, njihajućih torzoa, po sivim i zidovima boje prljave vode, naziru se reči koje samo još ovde žive. Reči vremena drevnog koje stoluje ovde, ne znajući da je odavno mrtvo. Ne! To nije moguće! To je...

Budim se. Srce mi je u grlu. Toplota pritiska sa svih strana. Težak, mrtav vazduh uvlači se poput uljeza u pluća. Steže ih i davi. Osećam kako krv pod obrazima ključa. Borba za vazduh i saznanje da ne pripadam ovde. Svaki korak kao kroz blato. Moram...vazduh je sve gušći. Čujem ga kako mrmlja. „Naš si. Odavde odlaska nema. Ovde je nigde. Sada je juče. Zaboravljen si.“

Kidam lepljivu paučinu njegovih prstiju. Još samo malo. Još samo...

Konačno – vrata. Poslednji napor. Teško je. Na potiljku osećam pogled koji bode. Koža na vratu se grči, znoji i ledi. Moji klizavi prsti kao jegulje beže se metalnih vrata. Ili to vrata beže od mene? Ipak – škripa. Kosti se nanovo melju. Još samo korak.

Blještava svetlost. Oštrica februarskog vazduha odseca i poslednje pipke iz odaje koji palacaju za mnom. Trenutak pre nego što se dveri zatvoriše do mene doplovi poslednji uzdah odaje. „Piši o nama. Spasi nas. Ti si..“

Zvuk metala zadavi glas.

Svinjarija

Postoji određeni šablon, algoritam if you will, po kojem funkcioniše mozak većine ljudi koji se bave advertisingom. Postoje određena pravila zanata koja naučite i počnete da ih primenjujete. Nakon određenog vremena, ako imate talenta, uvidite da postoje načini da se određena pravila prekrše ili zaobiđu, što vas dovodi u situaciju da napravite nešto što potencijalno može da bude originalno.

Naravno, to nije dovoljno...osim što je originalno, mora da bude i smisleno, da odgovara na zahteve koje je klijent u briefu postavio, da korespondira sa ciljnom grupom and so on...

E, sad.
Postoji ograničen broj asocijativnih povezanosti određenog pojma i načina za njegovo kreativnog prikazivanje. Pošto je taj broj ograničen, neminovno s vremena na vreme dolazi do toga da se ideje podudare. Proučavajući advertising tematiku i baveći se istom, imao sam prilike da vidim više situacija u kojima su velike svetske agencije davale rešenja koja su bila identična po sadržini i poruci a po formi veoma bliska...

To su prilično neprijatne situacije za sve koji su u njih uključeni. Odjednom, npr. JWT Singapore ima isti oglas za svog klijenta kao i Ogilvy London za svog...

To se dešava.

A dešavaju se i druge stvari – glupi, bezobrazni i netalentovani ljudi kradu tuđe ideje, prikazuju ih kao svoje i prodaju ih klijentima...

Najnovija (mada ne preterano nova) reklama za Loto je dobar primer za ovakav bezobrazluk.

Momak (sumnjive seksualne provenijencije) koji vozi besan auto skuplja zgodnu (zgodnu za šta? – vrlo zanimljiv izraz...) stoperku i nakon određenog vremena na katastrofalno izveštačen način (pretpostavljam zbog već spomenute sumnjivosti njegovih seksualnih opredeljenja) izvodi „The Move“ – proteže se i umesto na menjač, spušta ruku na njeno koleno.

Hm. Počinje da je džiberski „privatava“ i u trenutku kada se većina gledalaca ponada da će prisustvovati soft porn kinematografskom ostvarenju kad mu vreme nije, on se budi iz transa i shvata da je u prevozu i da drži ruku na kolenu Mire Banjac koja nosi fenomenalno ogromne naočare (poslednji podatak je nebitan za priču).

Da bi štos bio veći a cela priča još tugaljivija, pošto je u pitanju gospođa - starija osoba (a time impliciramo da je i željna seksa, jer isti skoro nije upražnjavala) njoj takvo ponašanje mladog majmuna i ne smeta, baš obrnuto - pa mu sugestivno saopštava da izlazi na sledećoj stanici te da bi, jelte, mogli malo hopa-cupa, kad joj je već pokazao naklonost na taj, ne preterano suptilan način. Nudge-nudge...

Mislim, malo degutantno, ne?

Cela ta drama samo zarad toga da bi shvatili da je on, jadnik kakav jeste, želeći hleba preko pogače (ili kako već glasi ta pekarsko-narodna umotvorina) uplatio Loto i sad zamišlja šta će da vozi i kakve će ribe imati... Oh, well.

Generalno imam nešto protiv ideje da ljudi bez rada dolaze do velike količine novca. I nije slučajno da je ekspanzija igara na sreću najveća u društvima koja su ekonomski nestabilna. Ali, nema sumnje da je Loto kao tematika izuzetno zahvalna za advertising. Ima toliko mogućnosti...

Većinu tih šansi je „Srebrn&Tuš“, agencija koja je radila kampanju za novi Loto, vešto i uz veliki trud propustila da iskoristi, praveći mračne, ne preterano smislene, vizuelno odbojne reklame sa antipatičnim likovima.

Gluposti sa babom koja se vere po piramidama i zadriglim dizelašem koji je upravo odgledao Grand Paradu i prebacio se na Loto te se sada unosi u kameru u naporu da dočara krajnje stanje sreće (mada samo uspeva da dočara kako izgleda svinja kada doživljava srčani udar), idiotska, agresivna kvazi-svadbarska muzika...

Iskreno govoreći, od njih nisam ni očekivao ništa bolje jer za to nemaju ni kapacitet, ali je šteta što je takva prilika propuštena.

Međutim, reklama o kojoj ovde govorim nije potpisana.

Ne znam da li je nju radio „Srebrn&Tuš“, jer su sve prethodne reklame uredno potpisivane. Ova, naravno, nije.

Možda nije potpisana zato jer je u pitanju najflagrantnije kršenje svih etičkih normi i pravila zanata, nemanje elementarne pristojnosti i odvratan srbsko-bizmisovski način gledanja na profesiju.

To je brutalna krađa strane reklame koju možete videti ovde - http://www.thegoldenbug.com/vid/video.php?clip=7&language=serbian

Sve je isto – radnja, kadrovi...sve. Odvratno.

Kao što rekoh - svinjarija.

Nove ideje, novi momenti...loži babu.

E, pa stvarno.

Već danima hoću da se pozabavim nekim drugim temama, ali ne ide...Teško je.

U glavi već neko vreme imam jednu divnu, toplu ljudsku priču koja govori o nekim prošlim, davno prohujalim vremenima kao i o odvratnosti trenutne inkarnacije tih vremena posmatrano kroz prizmu advertisinga, ali će to morati da sačeka. First things first.

Bankari su odlučili da vas, u slučaju da ste ugasili televizor, isključili radio i bacili novine, sačekaju kada otvorite frižider, ili rernu...ili možda kada podignete dasku...?
U većini slučajeva biće da je ovo poslednje.

I sad, teško je pisati o nečemu drugom, kad sa ekrana prosto iskaču gluposti koje mole da im se posveti pažnja. Logično je pomisliti da će takva hiperprodukcija reklama za i o bankama uroditi plodom te da će, kao u narodnoj umotvorini, kvantitet iznedriti kvalitet ali jedno je logika a drugo je Srbija.

Ruku na srce (reče hirurg) – teško je raditi za bankare.

Oni su zahtevne, zbunjene i uplašene živuljke, stalno u strahu da će se nešto užasno desiti njihovom image-u; da će neka kosmička katastrofa, izazvana vašom reklamom, uništiti sve ono što su oni godinama pokušavali da izgrade.
U strahu od toga, više su nego voljni da nit smrde, nit mirišu.

Analiza njihovog ponašanja kada se nađu pod stresom (a to je svaka advertising related situacija), pokazuje da je neophodno, kroz n iteracija i revizija koncepta, izvaditi te eliminisati sve elemente iz reklame koji mogu, daleko bilo, da izazovu neku reakciju. Bilo kakvu reakciju.
Na taj način, dobijamo jadno, mlohavo, potuljeno stvorenje iz porodice bankarskih reklama, podvrsta tzv. Korporativni spot.
Znate ono, spot pun slow motion kadrova, beauty shotovi poželjni, verovatno je tu i neka gordozvučeća muzika...za promenu, tu niko ni da bekne o keš kreditima ili nečemu sličnom što bi vam pomoglo da se zadužite u narednih x godina, već onako...priča o banci.

Kakva je (pouzdana, sigurna, savremena, elektronska, tradicionalna...), odakle je (naša je, domaća, srpska, strana ali prijateljska, jaka...), čemu služi (ne čemu nego kome; naravno – uvek i samo vama), zašto je tako predivna (jer ste vi to tražili, jer vi to zaslužujete...)

Narator je, po logici stvari, čovek persona - u najboljim godinama, vlasnik iskusnog, blago do umereno hrapavog muškog glasa; prošao je on i video svašta, ali je gospodin čovek i nema razloga da mu ne verujete.

Banka, to je on, a on – to ste vi. Dakle, metafizički gledano, i posle par čašica alkohola - vi ste banka (samo nemate pare).

Može biti i da jeste, na izvestan način.

U stvari, vi ste nešto što je u narodu terminološki određeno pomoću divne, razumljive i, takoreći, samoobjašnjujuće reči – komintent.
Drug član.

Plus - za potrebe sveg ovog ubeđivanja, banka mora da ima i nešto što bi bilo analogija u lice uperenoj lampi i zveckanju ključevima pored uveta.
O, da. To je slogan – beskrajno mudra misao koja će komunicirati sve gore navedeno, i, po mogućstvu, još desetak drugih emocija i poruka...
Nešto što je naizgled moćno ali je, na žalost, po prirodi stvari besmisleno jer se trudite da u isto vreme gađate stvari koje su dijametralno suprotne.
Da simultano komunicirate i emocionalne i racionalne benefite.
Kao kada lovite komarca sačmarom. Čini vam se da ćete njome sigurno pogoditi dosta. I hoćete - dosta vazduha, na primer.
Ali, posle svega komarac je živ i zdrav (baš kao i komšijina krava).
Tako da na kraju imate malu ali gadnu besmislicu poput „Tradicija poverenja“ ili takve neke bedastoće koja svakog ostavlja ravnodušnim. Ali, to smo i hteli...

B92.
Plavi ekran.
Kao magijom, skoro niotkuda, pojavljuje se žuta zvezdica.

„Aha! Počinje Mile!“, reagujem u magnovenju.
Volim Rašu i Cviju pa to ti je...fini ljudi.

Kad ono – nije. Euro prijatelj.
Op, cvrc – evo je još jedna petokrakica. Euro usluga. What the fuck!?
Gde su dve, tu je i treća – Euro nešto...
Četvrta – Euro nešto drugo (tj. četvrto...)
Peta...z z z z

Auh. Nije baš mnogo lepo, ali se mrda. Onako, bez veze. Razmišljam, bolje da su zvali Oršolića, on je ovo isto radio davno. Samo mnogo bolje.
Hmmm. Nije Mile. Nije Solana. Nije Karla...Da nije?...Ma, ne. Nije...

To je, naravno – Banka.

I to ne vaša obična, srpska, seljačka, primitivna, ogrezla u ksenofobičnu retardaciju i nacionalističku isključivost.
Nope - to nije Srbo Banka.

To je Euro Banka! (sad ovde ide kreščendo blistave muzike, fanfare i gudači u transu, počinje vatromet, ovacije...)

Iz iskustva znam - čim je nešto Euro, mora da je nešto mnogo lepo i dobro.To je jednostavno tako. Verujte.
Ma da. To je, u stvari EFG Euro Banka.

Ma, ne, ne, ne, dečko - grdno grešiš, sine...to nije obična, nižerazredna, samostalno-ugostiteljska banka bez oznake turističke organizacije i sa nekom krajnje sumnjivom kategorizacijom.
Ovo ti je, bre, banka sa 5 (slovima: pet) zvezdica. Jedan, dva, tri, četiri – pet.

Ej, bre! To je kvalitet! Potencijal! Snaga! Tradicija poverenja! (Aha, vidite kako to može da se uvali kao slogan kad god hoćeš. Niste ni osetili.)
Garantovano. Banka visoke B kategorije.
Ma, šta B – A kategorije! Menjaju posteljinu skoro svaki dan. I peškire.

Dakle, veoma originalno. To je toliko retka pojava – te zvezdice.
LUX Taxi, hoteli, kazina, Ariel („...sve je uključeno u čišćenje od pet zvezdica...“). Svi oni se ubiše od tih zvezdica.

Ali, dobro...nije lako bilo pronaći pojam/simbol koji će biti u toj meri neiskorišćen a u isto vreme i toliko božanstveno relevantan za jednu banku...kao Da Sad to mora Da bude novi moment u Domaćem aDvertiSingu...kao Da Sad mora Da Se Smisli nova iDeja Svaki put...

Vidite da ne mora.
Izgleda da ipak odelo čini čoveka.

Kad bankari polude (ili - hleba i igara, al’ hleb nije bitan)

Ima nečeg duboko uznemirujućeg u tome kada određene institucije, koje u normalnom svetu predstavljaju metaforu konzervativizma, sigurnosti i poverenja, počnu da se ponašaju...pa, čudno. U najmanju ruku.

Na primer, zamislite da imate 12 godina.

Ako neko ne mora to da zamišlja, logično je pomisliti (čak i ako ne živite u Bejker Stritu i ne družite sa doktorom koji se odaziva na prezime Votson, ipak vam dedukcija nije toliko jadna) da dotična osoba zaista ima 12 godina, te bih ga ili, još gore – nju, zamolio da odmah prestane sa čitanjem. Imaće dosta prilike da se u životu nagleda gluposti, pa baš ne mora da počinje sa mojim.

Da se vratimo priči o osećanju uznemirenosti. Duboke uznemirenosti.

Dakle – imate dvanaest godina. Tender age of twelve, rekli bi Englezi.
Ulazite u kuhinju, u potrazi za nekim slatkišem ili za čime već deca u tim godinama tragaju i zatičete svog oca kako sa velikim zadovoljstvom i zavidnom predanošću liže radijator.

Za pretpostaviti je da vas tako nešto neće baš ostaviti ravnodušnim.

„Ćao, tata!“
„Zdravo sine. Kako je bilo u školi?“
„Kao i uvek, tatice...Ližeš radijator?“
„Da, sine. Sjajan je. Hoćeš malo?“
„Ne mogu tata, sad će večera.“
„Okej, srećo tatina...biće više za mene.“

Iako zvuči kao da sam ovako nešto doživeo, verujte da nisam. Taj utisak imate samo zato što tako dobro pišem.

Zamislite takvo fundamentalno potresanje najtananijih emocija, razaranje osećanja poštovanja i poverenja koje imate u svog oca kada shvatite da svaki slobodan trenutak provodi balaveći po grejnim telima u stanu.

Takve stvari u američkim filmovima ostavljaju trajne posledice po osobe koje ih dožive. Nakon dvadeset godina, npr. ustanete jednog jutra, napunite sačmaru (koju tamo svaka osoba koja drži do sebe verovatno ima) i krenete u killing spree po robnoj kući.
„Zašto je tako mirna i povučena osoba ubila dvadeset troje ljudi a još devet trajno osakatila tog mirnog februarskog jutra?“ pitaju se mediji gladni istine. „Otkrili smo da je kao mali zatekao oca kako liže radijator....O, bože! Jadno dete...Nije ni čudo...da, jednoga dana morao je podleći strahovitom pritisku takvoga saznanja...“

Na žalost, pošto ovo nije Amerika, verovatno nemate sačmaru pa biste bili prinuđeni da se zadovoljite problemima na psihičkom planu. Na primer, verovatno biste bili uznemireni. Duboko uznemireni.
Ipak je institucija, koja treba da bude kamen temeljac vašeg samopouzdanja te metafora zdravog razuma i sigurnosti, počela pomalo čudno da se ponaša.

Slično vašem ocu iz ovog imaginarnog detinjstva (a samo zbog toga ceo ovaj maestralni uvod i postoji), i ovdašnji bankari su počeli pomalo čudno da se ponašaju...

Sve je počelo sjajnom reklamom za HVB banku sa Nikolom Duričkom (ili to beše pravilnije Đuričkim?) za keš kredite. Znate već...“Moja mama...živi sa nama...“.
To je reklama koja je započela novu eru u razmišljanju o advertisingu finansijskih institucija. Bankari su shvatili da je prošlo vreme kada je trebalo ubediti pučanstvo da su Gazda Jezda i Majka Dafina samo izrodi njihove branše te da nije svaka banka rupa iz koje se jednom ubačeni novac gotovo nikada ne vraća. Ne čuči lopov iza svakog šaltera. Verujte nam. Majke nam.

„Prošlo je vreme pokazivanja čelika, stakla i mermera, blistavih zgrada i smrtno ozbiljnih ljudi u crnim odelima. Nije više bitno da li je naš mermer sjajniji od njihovog...“ tužno pomisliše mali bankari.
„Ali, šta je onda bitno? Šta je to što je bitnije od čelika, stakla i mermera?“ upitaše se oni, dršćući usplahireno u iščekivanju odgovora.
„Bitan je proizvod. Bitni su ljudi. I bitno je da se smejete. Smejte se stalno.“ rekoše advertising agencije samouvereno. „Budite ljubazni, vedri i pozitivni. Dođavola, imate toliko para – valjda možete da izgledate srećni, makar za reklamu?“
„Pa, sad...probaćemo...Imate neku ideju, kako to sve da izgleda?“

I tako je počelo.

Kao i sve povodljive žabe, sklone dizanju bataka radi poslovičnog potkivanja, tako i naše banke besomučno jure da stignu voz aktuelnih reklamnih trendova.
A trend koji već neko vreme vlada jeste duhovitost (uspela ili neuspela, prirodna ili nategnuta) po svaku cenu.

Trend generalno nikada nije dobra stvar. Onaj ko napravi trend je originalan. A svi ostali samo pokušavaju da jašu na tom talasu aktuelnosti, ne pokušavajući da se iole izdignu iznad proseka, daleko bilo, razmišljajući. Dakle – loše. Kao što će priča i pokazati...

„Ne smemo zaostati – mora da se napravi reklama koja će imati geg, foru...hoću reći – štos! Možda i dva, još bolje! Vidiš da se se svi smeju na onu reklamu, svi pričaju o tome. Moramo pod hitno i mi da imamo nešto tako. Javi tamo da se pravi reklama takva da se ljudi smeju. Tako će nas više voleti a mi ćemo biti trendi i ono, kako kažu...? Jeste - kul!“.

Kako je lako ne razmišljati.

I šta sad imamo?

Leo Burnett je batalio Komercijalnu banku i okrenuo se daleko perspektivnijem klijentu – Intesi.
Komercijalna banka, onako blesava i zbunjena, godinama nikako ne može da izgradi imidž – od nepostojanja istog, preko Burnettove kampanje sa likom što je bio psihopata u onoj domaćoj seriji (ko je radio kasting je stvarno genijalan) koji tumara po beloj pozadini preuzimajući razne uloge i uspevajući da u svakoj bude podjednako odvratan i antipatičan, pa sve do ovog sada.

Opravdano nepotpisana kampanja za rastegljive kredite sa grotesknim vizualima familije Jokera iz Batmana. Apsolutno savršeno. Nešto luđe skoro nisam video – toliko je trash da je prosto neverovatno da je ozbiljno razmatrano pa na kraju i prihvaćeno. Što na njihovu žalost, bez obzira na eventualnu stupidnu logiku kojom su se možda vodili (privlačenje pažnje = uspeh), jednostavno ne funkcioniše. Toliko je odurno da im ne bih orah iz ruke uzeo, sve u strahu da se ne nasmeju onako bolesno.

Zamišljam decu koja vrište po ulicama kada vide onakve billboarde.
„Mama, šta je čiki? Plaši me!“
„Ništa, čika je malo bolestan. Nemoj da ga gledaš.“

Nakon toga, a u vezi sa istim, kao kuća koja odjednom padne sa neba, pojavljuje se spot sa Mega Dekijem (koji deluje malko nervozno i zabrinuto:“Šta mi je trebalo da kupujem onaj stan...“) koji vodi neki kviz gde takmičaru treba više vremena da razmisli...nije problem, i krediti mogu da se rastegnu...(!?)

Time out. Samo jedno pitanje. Da li je možda scenarista Žika Obretković? Mislim, onako...vuče na njegov stil... Amerikano-Barselona...Zelena planeta...u celini i celosti...

Kao šlag na torti, u napadu potpune shizofrenije, paralelno sa gumenim, rastegljivim osmesima i Mega Dekijem, kreće kampanja za stambene kredite sa kučetom i mačkom. Alo bre!

Kakve sad to veze ima sa bilo čime? Ko ste vi? Koja je vaša poruka? Kakav identitet imate? Šta komunicirate?
Komercijalna banka (glasom Džimija iz Fanta Bamboocha reklame): “NEAMO POJMA, E!“

I vidi se.

Na Meridian banku ne vredi više ni trošiti reči. Ono je tek čudo. Razbijaju sa media buyingom, kako bi svi videli onu beskrajnu seriju gluposti o grupi kretena kojima nije legla plata.

Mene je sramota kad se to pojavi na televiziji. Njih nije.

Neka...